Korona u fokusu proze na srpskohrvatskom i nemačkom: autori Denijen Pauljević i Jovan Nikolić nas u trećem delu tandema „Mi u budućnosti“ vode na jedan vratoloman literarni put sa nepoznatim ishodom. Književnim pogledom, iz neobične perspektive, približavaju se epidemiji korone i navode nas na razmišljanje.
Denijen Pauljević šalje mladu gnevnu ženu na put biciklom kroz žegu bezimenog pejzaža. Njen cilj: nepoznata budućnost izvan granica neprijateljske korone.
Jovana voli osećaj izvrnutosti u ogledalu, vozi unatrag, prošlost je iza nje, a ipak napreduje.
U svom tekstu Jovan Nikolić menja perspektivu: jedan pisac sedi u restoranu, radi na beleškama i vidi kroz prozor mladu ženu koja se približava na biciklu ogromnom brzinom. Nešto kasnije mu kao kelnerica donosi pivo.
Svakih pola sata donosi mi dve krigle piva, čim ugleda prazne na podmetaču. Spušta ih sa ajncera na sto, osmehne nakratko, pogleda pravo u oči kao da ulazi u dušu… Tako je delovala i prvi i drugi put, nezaustavljiva i dobrog raspoloženja jer se iz nekog, samo njoj poznatog razloga, oseća moćno i nepobedivo.
Denijen Pauljević: nego što… očekuješ. Kvadratura odstojanja
Nezaustavljiva i dobrog raspoloženja Jovana, a pita se zašto, pošto je svet iza nje još malo pa uništen, a to je verovatno jer vozi u nepoznatu budućnost; čitava vožnja je naporna, ali ne smeta. Iz nekog razloga oseća se moćno i nepobedivo, možda zato što crni autoput u retrovizoru beži, čak leprša u nepredvidivom vetru koji poput opojnog sredstva obuzima sva čula. Jovana voli osećaj izvrnutosti u ogledalu, vozi unatrag, prošlost je iza nje, a ipak napreduje. Nije samo moćna i nepobediva, već je i odlučna i nema šta da izgubi, barem joj se tako čini, a kad je neko odlučan, postaje nemilosrdan.
U tom trenutku primećuje da ostaje bez benzina, rezervoar je prazan. Pored puta ugleda traktor, divno, vozač ove impozantne mašine je zauzet mokraćnim mehurom, pokušava da se oslobodi pritiska u obližnjem grmlju, a obada na preplanuloj koži svog vrata, koji mu daruje bol, udara slobodnom rukom do smrti i to je dobra prilika, pa se Jovana parkira u žbunju preko puta, trči do traktora i uskače u kabinu. Ključ se ljulja ispod volana, Jovana ga okreće, miris sveže izorane zemlje diže joj se u nozdrve, miriše na vlagu i oštećene kišne gliste, a ona gazi na pregolemu papučicu gasa. Nikada nije bila za upravljačem takvog čudovišta, ali oseća se kao da joj je odnekud sve poznato. Dok raskošne, zastrašujuće stražnje gume vitlaju komade blata po vazduhu i zatamnjuju nebo, Jovana uzalud pokušava da vidi za sobom ostavljenog vozača u retrovizoru, ali u tom malom ogledalu je samo gustiš pun kapljica prljavštine. Nešto se zatreslo ispod točkova. Jovana se pita da li je to bio trenutak bujne mašte ili je stvarno sravnila jedan bicikl sa zemljom. Biciklisti su poput insekata iznad seoskog puta, pojavljuju se niotkuda, neki su čak kilometrima razvlačeni po asfaltu ispod kamiona i drugih vozila. Ali vožnja biciklom ostaje i dalje zabavna; Dejvid Klark – novozelandski ministar zdravlja, švedski premijer i nemački savezni ministar za životnu okolinu su poznati po tome.
Put u budućnost je vrlo jednostavan, brži od radoznalosti, veruje Jovana i želela bi da sazna da li je istina ono što mnogi tvrde, da je u budućnosti kvalitet života porastao, nema rupa u duši, a ona nevidljiva opasnost, oni sićušni kradljivci naših života su sasvim drugačiji. Život nije bizarna čekaonica za smrt, kako je jedan veliki mislilac našeg vremena rekao.
Dve godine ranije se Jovana jako obradovala, dobila je mogućnost da prvi put učestvuje na jednom filmskom festivalu gde je htela da prikaže kratki film o pčelarima, da upozna posetioce i grad Majnc. Ali. Sve je krenulo drukčijim drugim tokom. Stvarno inznenađujuće. Jedna, samo pod mikroskopom prepoznatljiva strahota, koja uobičajeni zivot izbacuje iz koloseka i izaziva osećaj straha od bliskog „kraja sveta“ odložila je njen plan. Ne zombi apokalipsa, njome bi verovatno bilo lakše upravljati i nadgledati je. Zombiji slabog mozga bi Jovani bili lakši protivnici, mada je oduvek imala utisak da je okružena nekom amorfnom belom, bezbojnom masom, pogotovo kada bi ujutro otvarala novine – ljudi, ne samo razni desničari, teoretičari i futurolozi, od kojih su neki ubeđeni da Bil Gejts vakcinama pokušava da ubrizga čipove ljudskom rodu, da bi ga potčinio, već i oni drugi, koji veruju da je moguće poslati astronaute na Sunce, jer tamo se nalazi izvor prave vakcine.
Da, Jovana je frustrirana i gotova sa živcima; dopalo bi joj se kad bi mogla da zgrabi zombije za grkljan, to bi bilo divno, jer ipak neko mora da plati za sav stres i muku. Rado bi zakoračila u prvu prodavnicu oružja, ali ni one više ne postoje. Zamišlja da ulazi u salon oružja gde se mogu kupiti bejzbol palice, motorne testere, čekići, turpije, makaze za živu ogradu, bodljikava žica, granate i mačevi, čak i vile za seno, stvari koje nanose bol, da bi se moglo pokositi sve što stoji na dve noge ili se tetura poput zombija, jer neko, vojska nekih, mora da plati, za frustraciju i sva ova novonastala sranja. Tečni mozgovi, izbijene oči i plešuća utroba, to želi Jovana da ostavi za sobom. Tragove pustošenja u svetlu drhtećeg plamena; zdravo Rim – mada, nikada nije dokazano da li je Neron to sam uradio ili naredio. Jovana je mnogo više cool od cara Nerona iako ne svira ni jedan žičani instrument, ona je bolja figura i bez lire, sa flašom rakije u ruci, posle gutljaja šnapsa svet mnogo bolje gori, svetluca i vijuga plamenovima u daljini, u ovom trenutku iza njenih leđa, jer Jovana gleda u budućnost, želi da čvrsto stoji sa obe noge na zemlji, dosta je bilo besparice i praznih polica u supermarketima, dosta je bilo osećaja da tone u zemlju. Jovana je obrijala glavu, negde, nekada je čula pesmu:
Ljudi su pomahnitali a pomahnitala sam i ja,
police u prodavnici su prazne, prazan je i moj stomak,
osećaj da ne osećam ništa je tragičan,
zato je sad moja kosa na redu, brijač u ruku,
sedam milimetara u pravcu slobode,
komad po komad, bez povratka,
kosa princeze nije za borbu,
kratak proces, dok čekaš u praznom redu,
Bye bye Princess!
Vazduh titra od vreline, čuju se zrikavci, a na horizontu, gde iščezava put, Jovana vidi crnu tačku iz koje izrasta silueta na biciklu. Bajs je crn, onaj koji njime upravlja je crn. Treba im puno vremena, svaki okret pedala traje nekoliko sekundi, vozač raste, ali ne i bicikl, ne istim tempom, silueta vozi neko vreme sićušan bicikl, koji po pravilima fizike ne bi mogao da podnese njen teret. Dok senka na biciklu prolazi pored nje, Jovana opaža da ima krunu na glavi. I da gazi pedale sa šest crvenih nogu. Put u budućnost se znači ipak isplatio. Virusi nisu više vidljivi samo pod mikroskopima, postali su golemi i opipljivi. U budućnosti je navodno i sve ostalo drugačije, te tvrdnje je Jovana puno puta čula, da se opasnost od korone tobože pretvorila u vojsku dobronamernih saveznika, prijatnih saputnika, sa kojima može o svemu da se razgovara, kojima čovek može da se poveri, koji se brinu o neugodnostima, o međuljudskim odnosima, o domaćinstvu, oni su dobri duhovi, uobličavaju budućnost, kao vođe i liderke iz utopijskih romana.
Jovana odlučuje da napravi pauzu, dosta je bilo jurnjave, jurnjave, jurnjave, posle jednog relativno dugog putovanja se ožedni i Jovana pritiska kočnicu. Traktori ne voze brzo, ali koče snažno i Jovana zamalo da izleti kroz vetrobran na ulicu. Parkirala je monstruma pored benzinske pumpe, ali benzinska pumpa je kafana; – sa stolovima, stolicama, gostima i kriglama, ali providna kao benzinska pumpa, samo bez točilica za benzin.
Jovana seda za prvi sto pored vrata i tu joj upada u oči da svi u prostoriji nose krune i imaju po šest nogu crvene boje. Dobro, što da ne, u budućnosti je to verovatno moderno, svi mogu biti vladari i vladarke svojih carstava, pa čak i virusi.
Jedno biće sa kratkom bradom i u jarko žutoj biciklističkoj uniformi dolazi do njenog stola i pita je šta bi želela da naruči. Biciklistička uniforma, fuj, nešto najniže, to je Jovani odvratno, sa takvima nikada ne bi išla u krevet. Naručuje odmah dva piva, toliko je žedna. Posluga – tako se to nešto mora nazvati, iako nije čovek, jer svi koji nose uniformu, lekari, astronauti, policajci, služe – donosi naručeno, mnogo brže nego što je to uobičajeno, seda na slobodnu stolicu i pita šta je najviše interesuje. Jovana pita, bez razmišljanja:
„Gde su ljudi ovde?“
Tu su, svuda oko nas, samo su nevidljivi. U stvari vidljivi, ali tek pod mikroskopom.
„Aha.“ Jovana je skeptična. „I ovde oko mog piva?“
„Nemoj da brigaš, to jest nemoj da brineš. Ljudi su dobro. Imaju dobre prijatelje, dobre stanove, novac ne igra nikakvu ulogu, nema rmbačenja, mi se brinemo o svemu, svi su zdravi, sve funkcioniše, sve je razjašnjeno. Mi virusi smo vrlo efikasni, efikasnost je postala smisao života.“
„Sve, pa čak i uživanje u životu je znači postalo nevidljivo?“
„Ali mi se osećamo vrlo ugodno u ovoj okolini, kooperiramo i koegzistiramo dobro sa svima pa i ljudima, no problemo!“
To je tako banalno, prolazi Jovani kroz glavu, u budućnosti sve bolje, nabrajanje je jedna obična lista i kao svaka lista i ova postaje kad tad neuverljiva i dosadna.
„Ljudi nije sve manje, zahvaljujući jednoj cool aplikaciji“, dopunjuje poslužitelj. „Sa nekoliko video snimaka određene osobe program stvara uvek iznova priče koje bivaju redovno modificirane, druge aplikacije mogu da agiraju i interagiraju, govor slika se menja kroz filtere i život postaje prividno beskrajan i suvišan, istovremeno.“
Jovana se oseća bespomoćno, želi da mu jednu od krigli zabije u krunisanu glavu.
„Ljudi i dalje uživaju, odvaljuju se od pića, napadaju jedni druge i tako dalje. Ili se smrtno dosađuju“, završava poslužitelj i ispija Jovanino pivo, obe krigle na eks.
„Ionako je nezdravo piti“, dodaje.
Jovana je ostala žedna i smišlja, da li ima smisla putovati dalje u budućnost.
„Pivo na moj račun“, kaže poslužna spodoba i odlazi. Jovana utvrđuje da su ulazna vrata neprepoznatljiva, izbledela, no problemo, razvaljuje zid nogom.
Napolju je medjutim sačeka sledeća činjenica – traktor više nije tu. Okreće se kolo sreće, kako došlo tako i prošlo. Jovana je nestrpljiva osoba a ni stanje harmonije joj nije baš jača strana, tako da, pre nego što je sela na dečiji tricikl koji je bez katanca, podigla je oveći kamen i zamahnula njim, u nameri da razbije izlog providne, takoreći, nevidljive kafane.
U ovoj priči je nekoliko stihova iz pesme „Bye bye Princess“, od Pie Yaman, Mag Pietsch i Lie Fresno-Vazquez.
Jovan Nikolić: Fuga za notni list, pivo i bicikl
Nije već dugo bilo kelnera a bio sam žedan kao pas. Strahovao sam da ne isplazim jezik suv kao barut i stanem da dahćem. Utom je, video sam kroz veliko staklo, dojurila mlada žena na biciklu. Nije ga parkirala, bacila ga je na zemlju, utrčala u restoran i nestala iza šanka. Kao da je jurio neki opasan insekt, zujale za njom ose, zelene muve mrtvačke ili neki nevidljivi virus. Upravo sam dovršavao belešku : „Samoća-situacija ispadanja iz zajednice a ne psihološki doživljaj. Samoća nije subjektivno stanje nego objektivna situacija u svetu. Sudbina čovekova je upućenost na okolni svet, na zajednicu otuda je samoća sociološko pitanje…” Ponestalo mi je papira. I piva.
Pojavila se zadihana , opasana keceljom i stala da skuplja porudžbine. Doskakutala je kao košuta do mog stola .Bila je lepa na neki neobičan način.. Kosu boje divljeg kestena na potiljku pokupila je u punđu. Taj predivan rožnati ukras, otklonila je, da bi istakla mapu svoga lica, otvorila pristup svetlosti, bila izložena pogledima iako je njeno lice bilo prekriveno vizirom i stvaralo utisak da se svi ovde prisutni nalazimo u sanatorijumu.
Šest piva, rekao sam.
Biće vam toplo treće posle prvog.
Onda tri puta po dva.
Zamolio sam takođe za komad praznog papira. Donela mi je istrgnute listove notne sveske. Nisam mislio da komponujem uprkos prigušenoj džez muzici sa razglasa. Mogao sam da razdvojim instrumentalnu liniju svakog instrumenta. To mi je genetski dar. U nekom blagom bunilu koje kao da prethodi snu, iako potpuno budan, kada čujem muziku pronalazim analogiju, prisnu povezanost između boja, zvukova i mirisa. Čini mi se kao da su sve te stvari ponikle iz istog zraka svetlosti, da treba da se sjedine u čudesnom saglasju. Miris, mrkih i crvenih tonova, posebno magično deluju na mene. Tonem u sanjarenje a tada čujem kao u daljini niske dirke klavira, duboke zvuke oboe.
U restoran je galameći ušla grupa mladih ljudi sa maskama na licu. Počinje maskenbal, neveselo penetrira nova scena u moju meditativnu spisateljsku zadubljenost. Šta će im maske, ovde su stolovi postavljeni po propisima “socijalne distance”. Otkuda taj neologizam protiv elementarne ljudske potrebe za socijalizacijom ? Zar nije bilo adekvatnije da se nazove “fizička udaljenost”?
Negde je rečeno da je čoveku potrebno 8 zagrljaja dnevno da bi se osecao srećnim. Svih ovih meseci u izolaciji nama već nedostaje preko 500 zagrljaja. Dakle mi nismo samo neslobodni, nama je oduzeta i ova mogućnost da budemo srećni ! Nastavio sam preko linija notne sveske da upisujem tragove brzopisa kako su mi misli, neprijatne i meni samom, nadolazile: „Možda je sve ovo upotreba kočnice ? Zaustavili su planetu, ne da bi sišli sa nje, nego da bi se restaurirao čovek. Napokon se uvidelo da je tehnologija otišla predaleko a ljudski rod zaostao na nivou sapiensa sapiensa. Nesto sa čovekom, veoma ozbiljno nije bilo u redu. Za najmodernije visoko sofisticirane tehnologije koje su više služile porobljavanju nego prosperitetu ljudi, čovečanstvo je ostalo na nivou primata. Najviše što čoveka opterećuje je najpre crevni trakt. U stomaku boravi 12 puta više metara creva od ljudske visine i u svakom danu on nosi u sebi 1,5 kilograma fekalija. Da li to znači da na Zapadu ljudi previše jedu i samim tim previše obavlja defekaciju ? U drugim državama deca umiru od gladi. Nije bez razloga najveća panika na objavu pandemije virusa, bila potražnja za toalet papirom. Da li je tu negde potreban prvi zahvat generalne reparacije, na potezu između usne duplje i anusa?
Ona je rođena glumica, ali neostvarena. To se vidi na njenom licu i u njenim očima iza plesiglasa.Svakih pola sata donosi mi dve krigle piva, čim ugleda prazne na podmetaču. Spušta ih sa ajncera na sto, osmehne nakratko, pogleda pravo u oči kao da ulazi u dušu, kao da obećava da mi bez opiranja može pripasti. Kao da položivši pivo polaže i samu sebe predamanom na sto. Tako je delovala i prvi i drugi put, nezaustavljiva i dobrog raspoloženja jer se iz nekog, samo njoj poznatog razloga, oseća moćno i nepobedivo.Tako to radi rođena, ali neostvarena glumica koju je njen život skrajnuo u kelneraj u restoranu PAUSE u dvorištu umetničke kolonije u udaljenom naselju na krajnjem obodu Grada.
Vi izgledate stariji nego što stvarno jeste. Viri vam mladost iz očiju a starost ogleda na licu.
Ko ste vi da mi to kažete??
Danijela. Danijela Pauls.Studentkinja fakulteta muzičkih umetnosti.
Instrument? Oboa.
Zašto da krijem, smetalo mi je što me je videla na taj način. Uostalom nisam nikad ni pomišljao na koji su me način drugi videli,možda bi me užasnuo ponor između onoga kako me vide drugi i načina na na koji doživljavam samoga sebe.
Kako podnosite ovo?
Koje ovo?
Sve ovo ovde.
Okrenula se na peti i otišla. Ne treba potcenjivati ni mogućnost sugestivnih naredbi njenog šefa, za upražnjavanje takvog vida lako erotskog ponašanja prema gostima da bi se namagnetisani njenom lepotom iznova vraćali u isti restoran, ostajali duže, popili koje piće više. Možda je učešće njegove režije, pohlepe za zaradom, modeliralo njeno ponašanje. Sve jedno, ona je ulogu obavljala besprekorno ubedljivo, čak izgleda kao da leprša u nepredvidivom vetru; koristi sva čula malobrojnih posetilaca u restoranu PAUSE u dvorištu umetnicke kolonije na periferiji grada, poput opojnog sredstva.
Rođena je glumica zbog toga. Mogla bi biti tragetkinja, ljubavnica, komičarka u teatru i na filmu, jer ona tako dobro i iskusno nosi svoj torzo, svoje prelepo lice i setne, pomalo umorne , tamnosmeđe, ciganske oči. Zapravo ona je sva u tim očima da bi se retko ko setio njenih ruku, šaka,prstiju, boje laka na noktima. Svega onoga što imam običaj da zagledam do detalja nakon što završim pretrage po licu i očima. Odakle mi toliko deklarativnog mira i samouverenja dok sedim ovde na udobnoj stolici u sred svetske pandemije nekakvoga virusa, zašticen novcem koji reži u mom novčaniku i traži da izađe napolje, da bude premešten u tuđe ruke. Davno je u svetskoj literaturi napisano da je novac đavolov izmet. Kako okreneš ova se Plava Planeta okreće oko jednog te istog ekstrementa.
Bela put njena i kruškasti oblik njenog tela, sve kao da je takođe u službi njenog, u svakom pogledu, zadivljujućeg lica. Lica sa senkom neke sete, koje i ona sama madonizira držanjem glave, kao da se sprema da probudi estetiku Baudelairea iz mira Perlašez groblja u Parizu. Lice žene sa viškom biografije, nakon doživljenih napornih čulnih senzacija, lice one vedre ciganske tuge.
Da znate, ja ne poštujem ni jednog gosta, rekla je i ostavila mi račun. Od Pandore je po grčko-rimskoj mitologiji , potekao ceo ženski rod, izvor tegoba za sve muškarce. Stao sam da se sećam uverenosti u sebe i spontanosti kojom sam znao putovati kroz dobar deo moga života. Čija me ljubav tada vodila? Kroz svakojake nevolje, kada god pođe po zlu, čija me je ruka spasila? Gde je nestala ta sigurnost ? Moji su zahtevi spram postojećeg sveta bili isprva nejasni i držali se na izvesnoj udaljenosti. Nisam mogao tačno ni zamisliti šta je i gde je moj put i cilj ali sam svakad sklapajući oči pre sna verovao u svoju misiju i fantazme, u jutra punih želja i nadanja.
Ostavio sam dobru napojnicu. Sakupljajući novčanice, unela mi se u lice i upitala Kako će izgledati život nakon pandemije ovoga virusa? To više neće biti život, mlada ženo.Taj život je likvidiran nakon jednog iznenadnog i brutalnog atentata i pljačke naših osnovnih životnih vrednosti. To više nikada neće biti ni nalik nečemu što smo naučili da nazivamo „životom“, koga smo do sada mirno i podrazumevajući živeli. Nastavićemo da „budemo živi“ na neki ponižavajući način, poput invalida, obeščašćeni, pogorelci sa ogromnom rupom na duši i da vežbamo svakodnevno, ne kako se leče posledice pandemije nekakvog jebenog virusa, nego kako da zaboravimo silovanje, kako postojati posle iživljavanja nad našim dušama i slobodom. Nakon te brutalne pljačke, bićemo gorki , svesni da nam je nevidljivi i nepoznati lopovi više nikada, ali nikada neće vratiti. To život više ne može biti, njega su preoblikovali u bizarnu čekaonicu za smrt.“
Pomislio sam na izlazu, gde stvarno da budemo dok ne prođe život?
Denijen Pauljević (*1974., Beograd, Jugoslavija) piše prozu i scenske tekstove za pozorište i film. Tokom ratova u Jugoslaviji odlazi za Nemačku. 2014. dobija stipendiju Raniser Debüt, 2015. stipendiju Grada Minhena. U jesen 2021 će u DTV biti objavljen njegov prvi roman.
Jovan Nikolić (*1955., Beograd, Jugoslavija, danas Srbija) je pisac, novinar, tekstopisac i jedan od najznačajnijih predstavnika savremene romske književnosti. Živi u Nemačkoj od emigracije 1999. godine, trenutno u Kelnu. Za svoje književno delo na srpskohrvatskom i nemačkom jeziku primio je brojne nagrade. Objavio je 20 knjiga poezije i proze. Radovi su mu prevedeni na 12 jezika. Clan je srpskog PEN-a od 2002. godine.
Mi u budućnosti
Kako se kroz umetnost i literaturu može videti pandemija korone? Vodeći se parolom „Mi u budućnosti“, osam autora, autorki i umetnica se bave virusom i njegovim posledicama po naše društvo i sagledaju situaciju iz raznih perspektiva kroz dijalog u digitalnom svetu interneta. Sastaju se u četiri tandema a njihove biografije i maternji jezici su različiti. Rezultate možete videti u našem blogu.
Koje misli, pitanja i ideje se bude u Vama tokom čitanja? Vaše mišljenje i komentari bi nas jako obradovali.
